Kad smo (napisat ću u množini iako sam odluku donijela ja) odlučili nabaviti psa, svi su rekli isto: „Jeste normalni? Pa imate dvoje djece, oboje radite, to vam je kao da ste rodili još jedno!“ I bili su – potpuno u pravu.
Pas vam promijeni život
Pas vam promijeni život, promijeni svakodnevnicu samo što nitko ne kaže da to „još jedno“ dolazi u paketu s repom, šapama i ogromnim očima koje rastope i najčvršće odluke tipa „ovaj put neće spavati s nama u krevetu“, iako, nećemo se lagati, kod nas se odmah znalo da ćemo se svi ušuškati u isti krevet, spavati zgrčeno, ali zadovoljno.
Pas vam donosi kaos
Pas nam je donio – kaos. Šape blatne taman kad sam oprala pod. Grickanje igračaka taman kad sam pospremila. Lajanje u 2:00 jer je čuo neobičan zvuk vani, a rezultat toga – kod nas nije buđenje djece, jer spavaju kao top, već buđenje mene koja ionako imam tanak san. Ali uz taj kaos donio je i nešto što nisam očekivala: ogromnu količinu smijeha i topline.
Pas je dječji najbolji prijatelj
Za djecu je on najbolji prijatelj, čuvar i plišani medvjedić koji se miče. Uče strpljenje kad čekaju da završi s hranom, ma lažem, jer naš pas jede pomahnitalo i brže od klinaca kada dobiju omiljene palačinke. Uče odgovornost kad ga vode u šetnju, i uče što znači bezuvjetna ljubav – jer pas ne pita jesi li danas bila strpljiva mama ili si vikala kad nisi trebala. On te voli. Točka.
Pas je terapija na četiri noge
Za mene je pas terapija na četiri noge. On je onaj zbog kojeg moram izaći van čak i kad bih se najradije zamotala u deku i nestala. On je onaj koji osjeti kad sam tužna pa mi samo stavi glavu u krilo i time kaže „tu sam“. On je podsjetnik da život ne mora biti savršen da bi bio sretan – dovoljan je rep koji maše kad uđeš u stan.
Naravno, ima i trenutaka kad se pitam što mi je to trebalo. Recimo, kad usred noći moram van jer „netko“ baš tada odluči da mu se piški. Ili kada me dočeka kakica u kutku terase jer više nije mogao izdržati. Ili kad ušetava u dnevni boravak sav ponosan – noseći moju čarapu koju je upravo pretvorio u žvakalicu.
Ali onda se sjetim: otkad je s nama, u kući je više smijeha, više igre, više zagrljaja. Pas nam je donio lekciju da sreća nije u savršenstvu, nego u malim stvarima: u blatnim šapama na čistoj posteljini, u veselim skokovima kad se vratimo iz trgovine, u toplini krznenog klupka koje se ušulja pod deku.
I znate što? Sad, kad ga gledam kako spava sklupčan pored djece, pomislim – možda smo stvarno ludi što smo ga uzeli. Ali to je ona najljepša ludost.
